Period od 2002. do 2010. godine predstavlja srce Vujoševićeve dinastije. Tokom ovih godina, Partizan je osvojio devet uzastopnih nacionalnih prvenstava (2002–2010), četiri kupa (2002, 2008, 2009, 2010), i četiri uzastopne titule Jadranske lige (2007-2010), čime je Vujošević postao najuspešniji trener u istoriji kluba.
Ova serija je bila posebno impresivna jer se odvijala u vremenu kada je domaća konkurencija bila izuzetno jaka. Crvena zvezda, Hemofarm i drugi rivali predstavljali su ozbiljne izazove, ali Partizanova dominacija je bila apsolutna. Svake godine, crno-beli su sistematski nadmašivali konkurenciju kroz kombinaciju vrhunskog treniranja, taktičke superiornosti i razvoja mladih talenata.
Evropski uspesi i priznanja
Vujoševićev rad nije ostao nezapažen ni na evropskoj sceni. Pod njegovim vođstvom Partizan je stigao do Evroligaškog Final Four-a u sezoni 2009–10, a Vujošević je osvojio nagradu Aleksander Gomelski za najboljeg Evroligaškog trenera u sezoni 2008–09.
Ovo međunarodno priznanje potvrđuje da se Vujoševićeva dominacija nije ograničavala samo na domaću scenu. Partizan je pod njegovim vođstvom redovno konkurisao najjačim evropskim klubovima, često ih nadmašujući kroz taktičku disciplinu i kolektivnu igru.
Fabrika talenata
Možda najveći Vujoševićev doprinos basketu leži u njegovoj sposobnosti da razvije mlade talente. Igrači poput Vlade Divca, Žarka Paspalja, Saše Đorđevića, Predraga Danilovića, Predraga Drobnjaka, Koste Perovića, Nikole Pekovića, Jana Veselija, Bogdana Bogdanovića, Joffreyja Lauvergne, Davisa Bertansa i Ratka Varde su prošli kroz njegove ruke pre odlaska u NBA.
Ovaj impresivan spisak govori o sistematskom pristupu koji je Vujošević primenio u razvoju mladih igrača. Njegovi principi rada sa talentima nisu se zasnivali samo na tehničkom usavršavanju, već i na psihološkoj pripremi za najviši nivo košarke.
Međugodišnji izazov i povratak
Pre sezone 2010–11, Vujošević je napustio klub nakon devet sezona da bi potpisao sa CSKA Moskva. Ovaj period je bio kratak i neuspešan, što je podvuklo koliko je važna bila sinergija između trenera i kluba koji ga je podržavao.
Početak sezone 2012–13 označio je Vujoševićev povratak u klub. Uprkos tome što je tim bio pomlađen, sa najstariji igračem starim samo 24 godine, Partizan je uspeo da nastavi sa tradicijom osvajanja trofeja. U srpskom prvenstvu, Partizan je uspešno odbranio trofej i doveo svoj rekord na dvadeset nacionalnih titula, od kojih je poslednih dvanaest bilo uzastopno.
Strategija mladih zvezda
Tokom Vujoševićeve ere, posebno u poslednjim godinama, videla se jasna strategija oslanjanja na mlade talente. Sezona je bila obeležena usponom mladih igrača kao što su Davis Bertans, Bogdan Bogdanović, Leo Westermann i Nikola Milutinov.
Ova strategija se pokazala kao dalekosežna, jer su mnogi od ovih igrača kasnije postali zvezde evropskog i svetskog basketa. Vujoševićeva sposobnost da prepozna i razvije talent bila je ključni faktor dugoročnog uspeha Partizana.
Nasleđe dinastije
Vujošević je u četiri mandata u Partizanu osvojio ukupno 23 trofeja, čime je postao najuspešniji trener u istoriji kluba. Period od 2001. do 2014. godine predstavlja srce ovog uspeha, sa trinaest uzastopnih nacionalnih titula, šest nacionalnih kupova (pet uzastopno od 2008. do 2012.) i dominacijom u regionalnim takmičenjima.
Vujoševićeva dinastija je postavila standarde koji će dugo biti merilo uspeha za buduće generacije trenera i igrača. Kombinacija sistematskog pristupa, rada sa mladima i taktičke superirornosti stvorila je model koji je Partizan učinio najuspešnijim klubom u Srbiji i regionu tokom više od decenije.
Kada se danas govori o zlatnom dobu Partizana, period od 2001. do 2014. godine pod Vujoševićevim vođstvom ostaje neprevazidjen primer kako se gradi košarkaska dinastija kroz mudrost, strpljenje i viziju.